Образовањем се сатире беда

Дуг је и напоран био мој пут од девојчице родитеља са ниским социоекономским статусом (уз то и влашког порекла) до учитеља који је последњих неколико година освојио бројна признања.

Било је ту одрицања, заклињања, спотицања, борбе са видљивим и невидљивим ветрењачама, а тек успона и падова колико је било. О чему се заправо ради и откуд то да се образовањем сатире беда?

Да је та мисао одиста тачна схватила сам онда када сам направила паралелу између онога  што сам имала у детињству и онога што сам постигла захваљујући сопственим напорима.

На свет сам дошла у хладној шестојануарској ноћи  1974. године и то баш на дан када сви православни хришћани увелико обављају припреме за  рођење Исуса Христа. Моја мама је тада имала само 16 година, те сам на рођењу имала тежину око 2 кг. Борбу за живот морала сам одмах да започнем, али како потичем из поприлично сиромашне и необразоване породице, без инкубатора и помоћи лекара. Мој даљи живот обележило је одрастање  у скромној породици у Сигама, у руралном неразвијеном крају под окриљем Бељанице са оцем Синишом, мајком Мирославом и млађим братом Делимиром. Отац је по занимању био рудар, али се упоредо са осталим члановима породице бавио и пољопривредом. Детињство сам провела помажући родитељима око чувања стоке, копања, сакупљања сена и других послова примерених деци. Као дете обожавала сам  да се играм учитељице. Имала сам  и сопствени дневник чије сам рубрике сама цртала, а радо се сећам и имена замишљених ученика које сам као учитељица са великом љубављу оцењивала. Отуда и толика љубав према наставничкој професији. Ове детаље из свог живота, као и бројне друге догодовштине из основне школе што са самих часова што са ученичких екскурзија које су биле једини вид мог путовања  данас радо делим са својим ученицима и користим као пример за развијање позитивних црта личности. Као пример истрајности и упорности често наводим ситуације у којима смо брат и ја морали чак и по снегу и киши да свакодневно идемо на салаш који  је поприлично био удаљен од села. Вероватно је још тада у мени  почела да се мешкољи мисао која је данас мој животни мото, а то је да се образовањем  сатире беда!

Суочила сам се и са борбом учења на српскохрватском (мени нематерњем) језику који се у ситуацијама када у окружењу сви комуницирају на влашком није баш лако савладавао. То ме је додатно оснажило и дало ветар у леђа да се ухватим у коштац са свим недаћама и схватим да је живот непрекидна борба у којој побеђују само упорни и јаки.
Наравно да сам много кнедли морала да прогутам и да газим по трњу и камењу, али сам увек веровала да је образовање најмоћнија "ствар" на свету која може променити животе оних који у образовање верују. 
Ни слутила тада нисам колико је миља потребно препешачити по трњу са огромним теретом на неискусним плећима да би се стигло до позиције активног глумца на сопственој животној позорници. Школовах се и вратих у тај неравијени крај у коме је више комбинованих него "чистих" одељења, у коме ученици време проводе помажући сртаријима око пољопривредних послова и у коме поласком у школу већина не чита и доноси  оскудна математичка знања. Додељена ми је улога учитеља у четвороразредном комбинованом одељењу у неразвијеној руралној средини у којој до пре неколико месеци није постојала чак ни пристојна саобраћајница. Реч је о насељу Изварица које броји свега 320 пунолетних мештана просечне старости око 47 година.
Да терет буде већи, у селу у коме радим до пре две, три године постојао је и проблем водоснабдевања са којим су се суочавали и ученици током боравка у школи. Зграда школе стара је 83 године и озбиљнија улагања у њену поправку нису била бар у периоду откада ја ту радим (а то је протеклих 12 година). Годинама уназад радила сам са врло оскудним наставним средствима. Имала сам на располагању компјутер ограничених капацитета који се једва могао користити за приказивање најједноставније презентације.

Памтимо и дане када смо воду за прање руку пре ужине грејали у лонцу на пеђи у учионици јер у хладним данима тоалет се не може користити. Наравно, све зависи из ког се угла посматра. Поломих зубе више пута, борих се и са стереотипима да се у малим школама ништа не ради, па се опет из пепела дигох и рекох да је ово изазов који треба прихватити и са којим у коштац треба да се ухватим. Уместо пуне учионице ђака међу којима се са бар петоро, шесторо, а можда и седморо може "озбиљно" радити добих на брушење тек  седморо,осморо главица ученика у сва четири разреда. У свима њима видела сам праве генијалце, јер да је другачије, заиста не бих имала са ким да радим. Тако са осморо ученика колико их углавном имам овојих чак и више награда од оних који раде у "чистим" одељењима, анимирах локалну средину и окружењу показах како мале, сеоске школе одиста имају "велику душу". Путем свог блога, примерима добре праксе и објављеним радовима показах колегама широм Србије како се мале школе "неписмених" полазника могу преиначити у радионице у којој сваки од шегрта има своје маказе и сам себи кроји пут до знања. Тако у нашој малој радионици ученици снимају филмове, праве приручнике, мапе ума, постере, часописе и друга наставна средства која њихови млађи другари иу године у годину допуњују. Схвативши да сам све то успела захваљујући постигнућима својих ученика одлучила сам да своју животну причу, која колико код тужно звучала,  ипак делује победнички, поделим са својим ученицима и да на њеним темељима заснујем нов приступ учењу. Осмислила сам читав низ активности које су имале за циљ да укажу на значај образовања, као и  аутобиографске приче које користим у различитим деловима часа са различитим циљевима. 
Незаобилазан је и податак да сам љубав према учењу и наставничкој професији успела да пренесем и на своју кћерку,  учитељицу Александру Филиповић, студента генерације и носиоца бројних других признања.